Priznao sam sve

Kada sam shvatio da najboljeg prijatelja imam u ogledalu, mnogo sam naučio. Naučio sam da kada je čovjek zaljubljen, to se vidi. Da je biti ljubazan važnije nego biti u pravu. Da uvijek možeš za nekoga moliti, kad nema snage da si može pomoći na drugi način. Da je ponekad sve što netko treba, nečija ruka za držanje i srce za razumijevanje. Da su najjednostavnije šetnje u zimskim večerima s mojim ocem, dok sam bio dijete, učinile za mene čudo kada sam odrastao. Da je život kao rola toaletnog papira, što je bliže kraju, brže ide. Čudno je ovo moderno 21. stoljeće. Neki kažu da si glup ako nekome otvoriš svoje srce i ispričaš mu ono što se u tebi skupljalo godinama. Ja kažem NISI. Neki kažu da si lijen ako si doma bez posla. Ja kažem NISI. Neki kažu da je sramotno nositi odjeću koja nema potpis neke poznate marke. Ja kažem NIJE. Ako imaš curu, a ne varaš ju, neki smatraju da nešto nije u redu s tobom. Ja kažem da ako nemaš ono najvažnije i ljudsko u sebi, nisi ništa. Zato ne marim za tuđa mišljenja. Ni za ljude koji pričaju o meni. Imaš pravo misliti da ne znam ništa. Ja sam nitko. Ne mrzim nikoga, a ako već nešto moram mrziti, onda mrzim kada vidim da se loše stvari događaju dobrim ljudima. Ipak znam koje je točno rješenje kada zbrojim 2 i 2. Znam da se nikada nisam smijao nekome tko je osuđen na drugačiji život. Nije me sram voljeti. Nije me sram pokazivati osjećaje. Nemati novca. Ali posramim se sam pred sobom kada netko ponižava druge zbog siromaštva, bolesti, a ne zna da mu se sutra to isto može dogoditi. Znam da ljudi žive u očaju i strahu. I znam da nisam svjestan što me čeka sutra.